Search

Andjelija Simic

Kako porodica utiče na formiranje naše ličnosti?

http://www.sretnazena.com/2017/01/kako-porodica-utice-na-formiranje-licnosti.html

 

Socijalna anksioznost i praznici

​http://www.epsihoterapija.com/blog/socijalna-anksioznost-u-vreme-praznika/

Srećna Nova godina!

Poštovani prijatelji, pratioci, klijenti, svi koji ponekad svratite na moj blog,

Srećna vam Nova godina!  U ovoj godini, želim vam puno radosnih trenutaka i puno izazova koji će vam pokrenuti neke nove, bolje i lepše stvari u vašim životima. Zapamtite da velike ljubavi i velika dostignuća traže velike rizike, te stoga izađite iz svoje zone udobnosti i jednostavno krenite da živite. Život se živi (bar u ovom obliku) sada i ovde i jednom. Poštujte sebe i ne dozvolite da spoljašnje oluje remete vaš unutrašnji mir. Živeli!

Anđelija

Žene bez muškaraca i muškarci bez žena

Pre dve nedelje dobila sam poziv od jedne tv stanice da gostujem u emisiji koja se, između ostalog, bavila i temom da li žene čekaju idealnog muškarca. Tema kao da se sama materijalizovala, nakon dugo vremena razmišljanja i preispitivanja, ne samo sebe, već i mojih prijatelja, klijenata. Usamljenost je postala kao neka vrsta čudnog, tajanstvenog virusa koja se širi među ljudima. Navodno imamo sve više prilika da ostvarimo međusobne kontakte, a zapravo smo sve otuđeniji, sve manje empatični i sve manje sposobni da se emocionalno vežemo za druge. Sve više naš svet se vrti oko novca i njime kao da možemo kupiti sve, sem osećanja lične ispunjenosti i istinske povezanosti. Kako u takvom svetu ostvariti bliskost i intimu i da li zaista postoji idealni partner/partnerka?

Na našu veliku žalost, ne postoji ništa što je idealno, pa tako ni muškarac ni žena. Nekako nam ta činjenica nije baš najjasnija u glavama. Žene bi često želele filmsku ljubav, a mušakarci savršenu ženu prema kojoj neće imati nikakvu obavezu i odnos u kome ne moraju biti posvećeni. Jednom rečju, oba pola posmatraju samo delić stvarnosti. Hej…pa ne mogu baš muškarci znati svaku sitnicu koju želiš, a s druge strane, ne možeš očekivati da imaš savršenu inteligentnu ljubavnicu kojoj nećeš morati da se posvetiš. U realnosti, takvi spojevi osobina ne postoje. Da li smo toliko tvrdoglavi ili nam je samo lakše da razmišljamo u krajnostima?

Seks je još jedna aspekt života koji je idealizovan. U vezi uvek mora da bude sjajan seks, on/ona moraju da znaju šta ja volim baš u svakom trenutku… Fizički izgled postaje centralni kriterijum odabira i svi idemo na neke treninge, gde radimo na svom telu. Odlično, vežbamo telo…ali, šta je sa onim  zdrav duh u zdravom telu…gde je  naš duh, a gde je naša duša? Šta činimo za nju? Želimo mnogo, ali ne bismo da se potrudimo. Jednostavno bismo da se nešto desi. ‘’Ja ne volim da planiram, volim spontano’’… često možemo da čujemo… Stvari mogu biti spontane, ali ne idealno spontane…nešto ipak morate reći, pokazati, uraditi…Iz ovakvog stave često proističe jedna filozofija ili nulte ili ekstremne tolerancije. Tolerišemo sve, iz straha jer bolje nećemo naći i ostajemo u vezama koje su istrošene i koje su više navika nego ljubavni odnos, ili ne tolerišemo apsolutno ništa, jer svako je zamenljiv i/ili jer želimo da pobedimo u nekoj zamišljenoj psihološkoj igri dominacije.

Iz pozicije žene, nisam ni mišljenja da današnja žena, koja je samosvesna, samopouzdana i odgovorna, želi idealnog. Ja bih pre rekla da današnja žena želi muškarca koji može da bude sa njom u istom koloseku života. Emancipacija žene je donela njeno veće otvaranje u društvo i usavršavanje današnjih žena je svakako na izvestan način mnogo veći skok u odnosu na neke ranije istorijske periode, nego što je to slučaj sa muškarcima koji se kreću kroz istoriju stabilnijim i ujednačenijim koracima. Stoga, zahtevi žene danas i nekada drastično se razlikuju te stoga sami muškarci još uvek nisu navikli kako da se nose sa tom promenom, odnosno, nisu se dovoljno adaptirali. Viši zahtevi, u skladu sa tim,  znače i više investiranje, više truda, napora i samim tim manje emocionalnih veza. U svetu u kom inače stvari idu suviše brzo, često se nema dovoljno vremena da se ostvaruje emocionalna veza i bliskost, te se stoga vrlo lako pribegava različitim zamenama za  suštinski ljudski kontakt (viđam se sa nekim, on/ona mi je šema, kombinacija i sl.). Emocionalno otvaranje je retko, a kada se i desi, osoba postaje hipersenzitivna i na pre naznake neprihvatanja nekih njenih ponašanja, generalizuje stvari i zatvara se u svoju ljušturu ne dajući šansu ni prostor drugoj strani da se pokaže i iskaže. Polazna premisa kao da je postala da su ljudi takvi da će nas povrediti i da emotivnost znači slabost. ”Kada si emotivan, slab si, podložan si manipulaciji…” čula sam više puta u psihološkim razgovorima. Zašto emotivnost mora značiti nužno i bezglavost, neodgovornost ka sebi?  Tačno je da kada smo zaljubljeni da smo slepi, ali zaljubljenost nas priprema da se prilagodimo partneru i da pređemo u narednu fazu prirodnog ljudskog odnosa, kao i da gradimo odnose koji su trajniji i u kojima se mi kao ljudi razvijamo, učimo, poštujemo i širimo ljubav. Ipak, zatvaranjem u sebe, nikada, na žalost, ni ne dolazimo do faze zaljubljenosti, već zadovoljavamo samo nagonski deo ličnosti, što po pravilu dovodi do disbalansa, osećanja praznine i potrebno je dosta rada na sebi da ponašanje koje je ukorenjeno promenimo. Ili ostajemo večno u ovoj fazi, prolongirajući je i time izbegvajući preuzimanje odgovornosti za narednu etapu.

Prinčevi iz bajke ne postoje, kao ni princeze, ali postoje realni ljudi u realnom vremenu. Definišite vaše standarde, važno je. Još važnije je definisati koji su standardi za vas životno važni i sačinjavaju vašu suštinu. To je ono što partner treba da ispuni. Neki standardi neće moći biti u potpunosti zadovoljeni ali ne znači da možda ta osoba neće biti vaš budući životni partner. Dobru i kvalitetnu vezu čine ljudi u njoj i njihova dela, a ne samo magija prvog susreta za koju očekujemo da će večno trajati.

Nova Godina i poklanjanje

http://www.sretnazena.com/2016/12/nauka-dokazala-davanje-praznicnih.html

Novogodišnji bluz

http://www.epsihoterapija.com/blog/novogodisnji-bluz-ili-zasto-smo-depresivni-oko-praznika/

Da li su sva negativna osećanja zaista negativna?

Današnji mediji preplavljeni su time da treba da budemo nasmejani, pozitivni i da gledamo život sa vedrije strane. Kao da nekako živimo u vremenu gde se na nas vrši pritisak da budemo u pozitivnim emocijama, jer su negativne loše po nas.  Često kada mi klijenti dođu na seansu, bivaju iznenađeni kada dobiju informaciju da je osećanje tuge npr. poželjno u datoj životnoj situaciji i da deluje adaptaciono. Ne možemo raditi da naša tuga nestane, ali može da radimo da shvatite njen značaj, prihvatite je, iz jednog jednsotavnog razloga-zdravo je da je imate! Slično je i sa osećanjem olakšavajuće anksioznosti u situacijama javnog nastupa, osećanjima kajanja i td.  U psihologiji to nazivamo zdravim emocijama, odnosno, emocijama čija je funkcija da adaptiraju naš psihološki aparat na datu životnu situaciju i pomognu nam da integrišemo neki događaj u naše životno iskustvo. U daljem tekstu baviću se nekim emocijama i stanjima koja se javljaju i porukom koju mogu slati našoj ličnosti.

Ljutnja

Ljutnja može predstavljati suštinsko nezadovoljstvo određenim segmentima našeg života i/ili našom pozicijom prema određenim segmentima života. Ljutnja se obično javlja onda kada smatramo da su neke naše lične granice narušene i kada smatramo da bi ponašanje drugih ili ono što nam sam život daje trebalo da bude drugačije, mnogo više u našu korist. Zašto je zdravo osećati i iskazati ljutnju ka drugome? Pre svega, iskazivanje naših emocijama i mišljenja koje i mogu biti u susprotnosti sa emocijama i mišljenjima drugih, pomeramo se iz pasivne ka aktivnoj poziciji ličnosti i na taj način šanse da promenimo zaista nešto čime smo nezadovoljni se povećavaju. Takođe, stavljamo do znanja drugima gde su naše granice, a situacije u kojima smo ljuti mogu biti i okidač da razmislimo zašto su neke granice tu gde jesu, kao i da se preispitamo o našim uverenjima koja su vezana za druge ljude, sebe i život. Jednom rečju, ljutnja predstavlja izazov za istraživanje sebe. Sledeći i ne manje važan razlog važnosti izskazivanja ljutnje, jeste i emocionalno oslobađanje (katarza) i omogućavanje da naša psihička energija nađe svoj put. Nagomilana ljutnja vodi do pasivne pozicije, uslovljava nastanak psihosomatskih problema kao i ispada besa, koji mogu biti pogubni po našu ličnost, reputaciju i uopšte ponašanje dostojno čoveka.

Osećanje izgubljenosti

Osećanje izgubljenosti u psihologiji ne postoji kao takvo, već predstavlja odraz našeg opažanja da smo na pogrešnom životnom putu ili da ne znamo cilj i svrsishodnost našeg postojanja. Zbog toga bismo ga pre mogli nazvati stanjem. Ovo stanje se obično javlja kada nemamo jasan cilj, viziju životnog puta ili kada nam se ono što smo postavili u našim glavama čini neprivlačno, ili kada je velika razlika između onoga što možemo sada da ostvarimo i onoga što imamo na umu. Obično uz ovo stanje, dolazi i do krize identiteta, odnosno, osoba više ne zna jasno ko je, zašto je tu gde jeste i oseća se najčešće bespomoćno i beznadežno po pitanju da će ikada povratiti sama sebe. Iako nam u ovim trenucima sve deluje prilično maglovito, stanje izgubljenosti je obično tu da nas podseti  ponovo na važnost nas samih, naših potreba, kao i na važnost traganja za odgovorom na suštinska pitanja. Boravak u stanju izgubljenosti ponekad može da nas navede da otkrijemo neke nove delove sebe ili nove puteve koji nam mogu biti privlačni. Setimo se samo da smo se svi nekada u životu izgubili u nekom gradu ili nekoj ulici. I da…u početku smo bili uplašeni, anksiozni, ali na kraju bismo prihvatili to stanje, tražili put, ali bi u velikom broju slučajeva nabasali na neke veoma zanimljive stvari, upoznali neke nove ljude, sreli stare poznanike i na kraju izašli onde gde smo želeli, obogaćeni nekim novim iskustvima i saznanjima.  Ono što volim da kažem svojim klijentima jeste: ‘’Svako se snađe, samo je pitanje vremena, a velike životne stvari, zahtevaju vreme. Probajte da pronađete smisao samo putovanja, a ne destinacije’’.

Osećanje usamljenosti

Biti usamljen mnogi od nas doživljavaju kao negativno stanje. Međutim, to može biti i jedno iskustvo koje nam otvara oči, odnosno, iskustvo koje nam omogućava da uronimo u sebe i zaista vidimo ko su ljudi koje želimo da imamo u svom životu, koje potrebe nam ti ljudi zadovoljavaju, a koje potrebe mi njima zadovoljavamo, kao i da razmislimo šta zaista želimo i kakve socijalne interakcije sa ljudima želimo. Ovo je prilika da otkrijemo sami sebe, da otkrijemo svoje centre zadovoljstva i da naučimo da budemo dobro sa sobom. Preduslov dobrog funkcionisanja svih ljudskih relacija jeste da budemo dobro sami sa sobom, da možemo da funkcionišemo i sami, kao i da možemo da ostanemo stabilni i sami iako su događaji oko nas negativni i nepovoljni. Ako osećate potrebu da budete sami, budite. Poštujte dovoljno ovu svoju potrebu i imajte na umu da je ponekad ovo najzdraviji način našeg funkcionisanja.

Osećanje nepripadanja 

Ne ukalapati se u postojeći socijalni milje, ponekad može biti vrlo stresno i bolno, naročito ako smo u srednjoj školi. Međutim, ovo može ukazivati da je potrebno da revidiramo neke svoje stavove i pridodamo neke nove osobine, uloge našem identitetu, ali može ukazivati na jednu sposobnost inovacije i liderstva. Može ukazivati da ovom svetu imamo da ponudimo nešto novo i da stoga s početka nećemo biti odmah prihvaćeni u svom okruženju. Odnosno, ovo stanje nas suptilno gura na promenu i sticanje novih socijalnih kontakata, kako bismo našli istomišljenike. Ovo stanje nas vodi da istupimo iz zone komfora i da se dalje razvijamo i rastemo.

Niko od nas ne želi bol, ne želi neprijatnost. Ipak, koliko god je izbegavali neizbežna je ako želimo da spoznamo sebe i da se razvijamo. Ono što smo stekli ličnim naporima,  ostaje kao najvrednija lekcija u našem sećanju i utisnuta u našu memoriju kao podsetnik na ono što smo bili, što ćemo biti, na granice koje smo postavili ili na granice koje treba da srušimo. U svemu tome, važno je spoznati sebe i izražavati svoja osećanja, kao i razumeti šta i zašto osećamo…

Zašto nam (ne) uspevaju novogodišnje odluke?

http://www.sretnazena.com/2016/12/zasto-nam-ne-uspevaju-novogodisnje-odluke.html

Zašto ostavljamo one koje volimo?

Biti psiholog i raditi sa ljudima, slušati ljudske sudbine i razmišljanja, je put koji iznova prelazite, a koji nikada nije isti. Ipak, izvesni obrasci se pojavljuju i mi nekako težimo da otkrivamo šta stoji u pozadini istih. Veliki broj ljudskih problema zasniva se na tome da li i koliko uspešno mogu da ostvare relacije sa partnerom i kako uopšte održavaju svoju ljubavnu vezu. Toliko se govori o uspešnoj vezi, toliko se govori o ljubavi, a ona nekako uvek ostaje večno pitanje oko koga svi lupamo glavu. Neuhvatljiva, nedokučiva. Jedno od stalnih pitanja je: ‘’Zzašto me je on/ona ostavio/la?’’  Da li je ljubav dovoljna i ako nije, zašto nije?

Odrasli smo (bar većina nas) slušajući bajkovite priče i gledajući holivudske filmove sa hepi endom.  Eksplicirano je da oboje mogu da pobede prepreke ako ljubav postoji i da uglavnom ne ostavljamo  one koje volimo. Da li je to baš zapravo tako u realnosti?  Hmmm! Ne bih baš rekla. U ovom tekstu se bavim jednim od razloga zašto ostavljamo one volimo.

Biti ostavljen je samo po sebi teško. Ipak, ostaviti je možda još i teže. Preuzeti odgovornost za krajnji, prelomni, nekad i nepovratni korak, koji će ostaviti pečat u našim životima, nosi sa sobom izvesnu težinu. Iako razlozi za ostavljanje mogu biti različiti, jedan od čestih razloga jeste i nemogućnost da prihvatimo ljubav partnera u onoj meri u kojoj je njemu potrebno i samim tim ga emotivno zadovoljimo. U mnogim vezama ovo se pokazalo kao ključni problem koji je doveo do nemogućnosti održavanja odnosa. Najčešće preko puta nas imamo partnera koji ima značajno manje kapaciteta za emocionalnu bliskost i ljubav, a razlika između nas je prevelika. Razlozi za smanjene kapacitete mogu biti mnogobrojni o čemu sam već i pisala delimično i u prethodnim tekstovima. S druge strane, sam partner može biti na direktan i indirektan način svestan ove razlike, što kasnije može prouzrokovati osećanje nelagode, nesigurnosti i inferiornosti i samim tim uticati na ‘’postavljanje zida’’ odnosno na emocionalno zahlađenje i odbijanje ljubavi od strane druge osobe. Ovo se u praksi i javlja kao čuvena rečenica klijenata gde kažu: ‘’Pa nije mi jasno šta nije u redu, samo je postao/la  hladan/a,i odbojan/a kao da ga/je nešto muči?’’ Dakle, u vezi se to manifestuje kao zahlađenje odnosa i promene čije uzroke ne možemo da identifikujemo. Naizgled. Zapravo u partneru koji ima značajno manje emocionalne kapacitete za bliskost dolazi do krupnih emocionalnih promena, konflikata i preloma, koji najčešće rezultiraju ostavljanjem ili psihološkom igrom gde se izaziva konflikt, počinjava prevara, ispoljava ispad besa i na taj način se dobijaju ”pokrići” za svoj odlazak. Kod osoba čiji su konflikti dublji, odlazak može biti iznenadan i bez objašnjenja. Okrnjenost u pogledu emocionalnih kapaciteta za bliskost, teškoće u upostavljanju iste na jednom dubljem psihološkom planu uzrokuju u nama bazičnu sumnju u svoju vrednost, utiču na slabo izgrađen identitet (difuzan) i suštinsko nepoverenje u sebe da li i koliko možemo biti voljeni i kako možemo našu ljubav koju osećamo predati. Drugim rečima, prihvatamo ono što mislimo da zaslužujemo. Ovo je razlog zašto je nekima od nas teško da prihvate ”veliku” ljubav, ”bezuslovnu ljubav”… Ako mislite da ne zaslužujete da budete voljeni ili mislite da suštinski niste osoba koju drugi mogu da vole, ako sumnjate u sebe, ako vidite da vaš parter/ka traži od vas da uzvratite, a vi uviđate svoju nemoć, a onda posledično i taj neko sa kim ste, biva isfrustriran vašom nemogućnošću da uzvraćate ljubav u bar približnoj meri, da li ćete ostati u takvoj vezi?  Ona vas podseća samo na ono što sada ne možete da budete. Počinje da vas boli. Ta bol nemoći je sve jača tako da zajedno plovite u jednom sado-mazohističkom odnosu. Ovakve veze su najčešće teške veze, međutim za oba partnera, u zavisnosti od njihovih ličnosti, mogu biti i iskustvo koje otvara oči i dovodi do zrelih transformacija ličnosti. Kocka je bačena, a na vama je da li ćete da vaše iskustvo pretvorite u dobitak ili gubitak. Uz puno ličnog rada moguće je doći do transformacije i proširiti svoje emocionalne kapacitete, svoje razumevanje i vidike, postati empatičniji…Važno je da li to želite. Ostavite, budite ostavljeni, ali probajte da razumete zašto to činite. Objasnite sebi i onome za koga kažete da ga volite.  Pružite sebi smislene završetke, da biste imali nove inspirišuće početke.

Blog at WordPress.com.

Up ↑