Search

Andjelija Simic

Šta se krije iza napada panike?

U današnje vreme je prilično popularno da se govori o napadima panike, a popularnost nekada može da nas upozori na to koliko se zapravo često javljaju napadi panike kod ljudi. Anksioznost je postala gotovo normalni stanovnik naših duša, a ona često prerasta i u paniku. Panika je svuda, u autobusima, avionu, tržnom centru… Ako odete u inostranstvo, videćete mnogo njih koji dišu u kesu i time ukazuju sebi prvu pomoć. Zašto je to tako?Jesmo li zaboravili od silne trke za materijalnim, da svoj mir ne možemo kupiti i da ako želimo bolji svet, ne možemo ako ne unapredimo sebe u duši, u svojoj svesti.

Najčešće su ovi napadi jako dramatični, i ako oni u svom vrhuncu traju svega nekoliko minuta, osobi se čini kao da je večnost i kao da će umreti, ugušiti se, poludeti. Najčešće ta dramatičnost jeste ono što navede osobe da podignu slušalicu i zatraži pomoć psihologa.

U svojoj karijeri, ni mene, kao ni većinu mojih kolega, klijent sa napadom panike nije zaobišao i po pravilu nije bio usamljen slučaj. Radeći sa njima, pre svega pružajući prvu psihološku pomoć kako da prevaziđu napade i funkcionalno obavljaju svoj posao, vrate se normalnim životnim aktivnostima, nisam mogla da ne zapazim da se ispod napada panike i navale anksioznosti koja je toliko jaka da postaje panike krije ipak nešto drugo. Zanimalo me je šta je to što se krije ispod napada panike i da li je panika samo simptom nečega dubljeg što se odigrava u našoj ličnosti?

Iako je ovo što iznosim na nivou moje lične teorije i ne uče nas baš previše o tome na raznoraznim edukativnim seminarima, panika može ukazati na različite stvari koje se odigravaju iza kulisa ili iza zatvorenih vrata naše ličnosti (naravno moram napomenuti da ovo ne važi isključivo i u svim slučajevima). Panika je najčešće simptom koji je društveno prihvatljiv i nekako stoji da kod psihologa ili psihijatra idemo iz očiglednih razloga, a sada je u pitanju panika…Imamo neki opipljiv symptom koji nas muči, opipljiv problem. Ipak iza toga se kod izvesnog broj klijenata, kada otklonimo početne simptome, isplivavaju pitanja smisla života, piitanja ličnog identiteta, ličnih granica, preispitivanja. Na neki način panični napad predstavlja samo vrh ledenog brega, koji je osobu naveo da se obrati za pomoć. Pitanja smisla sopstvenog života, pitanja smrti i sagledavanje smrtnosti sebe i nama bližnjih, nije nešto sa čim je lako nositi se na svesnom planu, nešto je što stvara izrazito jak osećaj neprijatnosti, beznadežnosti, ponekad usamljenosti i bespomoćnosti. Razmišljamo šta je život i šta smo postigli, ima li utehe za sopstvenu smrtnost ili smrtnost nama bliskih, postoji li nešto nakon našeg fizičkog postojanja, koliko smo zaista bliski u odnosima koje imamo, šta je ljubav, postoji li uopšte i kako se ona izražava, ko sam ja zapravo, čemu težim? Kako se ophodim sa drugima ? a još važnije kako se drugi ophode prema meni? Umem li samo da primam potrebe i osećanja drugih, bez da im se otvorim? Koje sam seksualne orijentacije? Da li je sve ovo što sam do sada napravio vredno? Šta je vredno u mom životu i ono što me istinski pokreće? Najčešće saznajemo da je osoba imala neki stresni period iza sebe, kada je mobilisala svoje snage i uspešno se izborila sa stresorom, ali sada kada se telo krenulo opuštati, došlo je do panike. Iako za ovo postoji biološko objašnjenje, postoji i psihološko, koje se jednostavno može izraziti rečenicom: Možeš da bežiš, ali ne možeš da se sakriješ od samog sebe. Ono što postoji duboko u nama kao važno pitanje, ili kao važan konflikt koji čeka razrešenje ili kao važna opomena nesvesnog da nešto radimo izuzetno pogrešno u našem životu, ne može biti skriveno, već će simbolički naći svoj put, možda kroz naše snove ili možda kroz naše simptome kojima sada možemo da se ‘’legalno’’ bavimo negde na terapiji.

Mnogi klijenti zapravo ostanu dugo u psihološkom procesu traganja za odgovorima na pitanja koja sam ukazala i često redefinišu u potpunosti svoj život. Neki od njih promene posao, profesiju, životno okruženje ili otkriju da žive sa partnerom za koga ih vezuje samo navika ili strah od osude okoline. Neki konačno prihvate svoju seksualnost i otvoreno stanu pred porodicu sa tim. Neki konačno reše svoj zahtev za kontrolom svega i prihvate da malo toga zapravo možemo kontrolisati. Vidimo koliko se samo pitanja i odgovora roji ispod jednog ‘’običnog’’ napada panike i da je sva ta panika zapravo imala svrhu da opomene osobu i da joj znak da počne da se bavi sobom na jedan dublji, smisleniji način.
                                                            Znaci su tu samo ih treba znati čitati.

Istine i mitovi o gubicima voljenih

http://www.sretnazena.com/2017/03/cetiri-neistine-o-tugovanju-i-zalovanju.html?m=1#.WMeIsMSLHZ0.facebook

Kako donosimo odluke?

http://www.sretnazena.com/2017/02/kako-ispravno-donijeti-vazne-zivotne.html?m=1

Oni koji se ne daju voleti ili: Portret samopouzdanja (u mladosti)

Ima ljudi koji su dobri u skrivanju, kako svojih osobina, tako i svojih emocija i onoga što je duboko u njima. Ipak koliko god bili dobri u tome, neke stvari isplivaju,a ono što je dovelo do toga, ne možemo skrivati od sebe samih i pre ili kasnije moramo se sa tim suočiti.

Kada pričamo o tome da se neko opire ljubavi i tome da bude voljen, možemo govoriti o više stvari. Prvo, od velike je važnosti na koji način smo u svojoj primarnoj porodici primili ljubav od nama značajnih ljudi, ovde pre svega mislim na roditelje. Kako su nam oni iskazivali ljubav, kakve su nam poruke slali o ljubavi i da li su nam uspeli odgovoriti na neke naše potrebe, formirajući time kapacitet za emocionalnu bliskost. U ovome podjednako učestvuju oba roditelja, svako na svoj način, o čemu sam već i pisala ranije (odnos sa majkom i ocem). Drugo, važno je kakav emotivni odnos imaju naši roditelji i kako se oni u tom odnosu ponašaju. Ovo nam pruža model na osnovu koga mi kasnije gradimo naše veze u životu. Međutim, ja bih se osvrnula ovde na jednu jako važnu stvar koja se dešava tokom odrastanja, pod navedenim uticajima, a to je izgradnja samopouzdanja. Iako mnogima samopouzdanje deluje kao istrošena tema, po mom psihološkom mišljenju, način na koji vidite sebe predstavlja koren širokog spektra vaših kasnijih emocija, odluka, problema ili životnih uspeha. Hajde da sagledamo samopouzdanje iz drugog ugla.

Često se otkrije u radu da osobe koje nam ”izmiču” iz ruku i opiru se ljubavi, u stvari imaju hroničan nedostatak samopouzdanja. Dešava se da je ovo kod inteligentnijih osoba vrlo vešto kamuflirano kao bes, nezadovoljstvo na sve oko sebe, iritabilnost ili generalno stav kriticizma i cinizma ka svakome i svemu. Iskustvo govori da ukoliko se često osećate besnim, možda maskirate neke vrste neprijatnih emocija, odnosno, možda maskirate unutrašnje uverenje da ne vredite dovoljno, da niste dovoljno dobri i da vas drugi ne mogu voleti. Kada na scenu stupe odbrambeni mehanizmi, jer ovako uverenje je suštinski toksično i po ličnost i po druge, vi se osećate kao da sve možete i da su drugi ti koji ne vrede. Stoga se stalno nalazite na klackalici ”vredim-ne vredim” i u skladu sa tim vaše ponašanje osobi sa kojom ste u vezi ili sa kojom formirate neki odnos je nedosledno, nejasno i prepuno psiholoških igara i zamki gde vi u stvari uporno želite da vam neko dokaže da vredite, da ste voljivi, inteligentni, lepi i td, a kada to dobijete nije dovoljno i opet se vraćate u začarani krug.  Osobe koje konstantno preispituju svoju vrednost često gotovo na zavisnički način žele potvrde od strane drugih i često se uključuju u ponašanja koja će im to obezbediti (flertovi, seksualni izleti), često bez istinske želje da istraju u tim aktivnostima. Jedna od čestih ponašanja jeste i neka vrsta bega od realnosti, najčešće u posao, gde su stvari dovoljno kontrolabilne, pa je ispunjena delimično ta uloga samopotvrđivanja. Posao u ovim slučajevima baš ima funkciju bežanja od suočavanja sa neprijatnim emocijama i prihvatanjem realnosti da možda zaista nismo bili dovoljno voljeni ili voljeni na način koji je nama trebao.  Osnova ovih ponašanja jeste upravo potvrđivanje samom sebi, odnosno, preciznije rečeno potvrđivanje nekom autoritetu, najčešće roditeljskom. Iznova i iznova imamo potrebu da odigramo neke situacije iz nama važnih životnih perioda i da kroz to zadovoljimo svoju autentičnu potrebu za ljubavlju i zadovoljstvom. Ovo se kasnije odigrava najčešće kroz partnerske relacije.  Ako prepoznajete sebe u ovim redovima, zapitajte se ko zapravo treba da primeti ono dobro što vi radite i kako vas sadašnje ponašanje dovodi do toga?  Ko treba da bude ta osoba koja će  da vam da dozvolu da radite to što radite? Da li ste dete ili odrastao čovek?

Živeti život gde morate da se dokazujete, gde mislite da niste dovoljno vredni ili dobri, gde se ljubav zaslužuje i uzvraća samo reciprocitetom,  a gde se osećanja najčešće ne pokazuju zbog nedovoljno poverenja u drugu osobu, stvara psihičku blokadu i mobiliše psihičku energiju, koja bi se inače koristila u izgradnju funkcionalnog odnosa. Zato dok se ova blokada ne otkloni, odnosi ni ne istrajavaju ili istrajavaju u svojoj nefunkcionalnosti.

Prihvatiti stvari je jedna od najtežih životnih lekcija. Prihvatiti da nisi voljen onoliko koliko si želeo  ili onako kako si želeo, stvara ranu na našoj duši. Ali opiranje prihvatanju stvara još više boli. Stavite na vagu ove dve stvari…

 

 

Kritičan trenutak u emotivnim odnosima

Ustani. Zatvori oči, slušaj. Oseti puls mesta u kome živiš, osvrni se oko sebe. Da li ti odgovara brzina kojom se stvari dešavaju? Koji je tempo tvog života i da li ti on odgovara? Danas ne možemo poreći da se živi brzo. I da se nekada stvari u našim životima možda odvijaju prebrzo. S druge strane, dolazimo do situacija gde se stvari odvijaju suviše sporo i ne prelaze spontano i prirodno u drugu fazu razvoja. Ovde prevashodno mislim na emotivne odnose u našim životima. Na pitanje zašto je to tako navela su me lična i iskustva mojih dragocenih klijenata.

Načelno govoreći, svaki odnos u našem životu prolazi određene faze u svom nastajanju i kasnijem razvoju, kao što uostalom i mi kao jedinke prolazimo taj period. Postoje periodi u kojima se očekuje da razvijemo osnovne životne funkcije, kao što je hodanje, samostalna ishrana, higijenske navike i sl. I da razvijemo emocije, jer nemamo sve osnovne emocije odmah po rođenju. Rečnikom razvojne psihologije, rekli bismo da postoje određeni kritični momenti, kada dolazi do inkorporacije biološke spremnosti i stumulacije iz okoline, što rezultira ispoljavanjem i usvajanjem neke sposobnosti, veštine, emocije. Radeći sa klijentima, počela sam malo intenzivnije da razmatram ovu teoriju i da je sagledavam u svetlu emotivnih odnosa. Često su dolazili klijenti koji imaju dugotrajne iscrpljujuće emotivne odnose, koji ne prelaze u narednu fazu, a koje oni ipak ne mogu da napuste. U tim odnosima bivaju već i psihički I fizički umorni, ali opet istrajavaju. Na primer, osobe koje su dugo u fazi ”muvanja” sa nekim i gde dobijaju dvosmislene, često potpuno suprotne poruke od druge strane i  gde nikako da dođe do nekakvog razrešenja,  ili na primer, osobe koje su duže vremena u rutiniranim i slabo funkcionalnim vezama i nikako ne uspevaju da pređu na novi nivo veze (zajednički život, brak, dete i sl). Ovo su samo neki od tipičnih primera, naravno sigurna sam da svi možemo da nabrojimo još iz ličnih iskustava i iz  iskustava ljudi oko nas. Razmišljala sam zašto je ovo ovako i da li ja kao psiholog, mogu to nekako smisleno da objasnim.

Ovakve situacije možemo sagledavati sa više aspekta. Pre svega, u svetlu teorije kritičnog momenta, kada upoznamo nekog i provodimo neko vreme sa tom osobom, prirodno dolazi do kulminacije odnosa i kritičnog momenta kada bi trebalo da se odnos razreši-ili će preći u narednu fazu ili će ostati kakav jeste i obe strane će odlučiti  ili da nastave zasebno ili u nekoj vrsti odnosa, ali gde je obema stranama jasno šta mogu da očekuju. Kritični momenat nije kod svakog para isti i određen je ličnim vrednostima i stilovima, individualnom brzinom, ali bez obzira na to postoji trenutak kada je spremnost obe strane dovoljna da bi se odnos ili realizovao ili prešao na sledeći nivo. Problem nastaje kada jedna od strana želi da neku fazu produži što se najčešće dešava iz ličnih nesigurnosti, pitanja identiteta, emocionalne nezrelosti ili blokada u primanju ili davanju ljubavi. Produženje se najčešće ”kupuje” dvostrukim i dvosmislenim porukama (tzv.toplo-hladno poruke i ponašanja) ili emocionalnom manipulacijom druge strane, gde se odigrava uloga žrtve i traži se saosećanje i razumevanje. Napomenula bih da osobe najčešće i nisu svesne svojih ponašanja i da ova psihološka igra oduglovačenja u kritičnom momentu ima izvesnu psihološku funkciju za samu osobu (potvrđivanje nekih uverenja o sebi, o drugima, o svetu-npr. Drugi se moraju potpuno iscrpeti i ako to izdrže to je znak da sam voljen/a; Strašno je morati donositi odluke; Niko me ne može voleti kad sazna kakav/a sam ja i mnoga druga). Ovo su samo neki od primera parafraziranih uverenja do kojih smo došli analizirajući ponašanja klijenata koji prolongiraju faze i ne delaju onda kada osete da treba delovati u nekom odnosu, kada bi to bilo sasvim spontano, prirodno i očekivano. S druge strane, osobe koje ostaju u ovakvim odnosima, vrlo dobro duboko u sebi znaju da je prošao kritičan momenat i da se odnos mora napustiti, ali im je teško da to prihvate. Oni često upadaju u poziciju spasioca, koji želi da spase sve i da preuzme odgovornosti i za ono što nije njegovo, ili imaju problem da prihvate sebe i da budu sami sa sobom (bolje bilo kakav odnos, nego nikakav). Tu dolazi do zastoja i važno je osvestiti svoje obrasce ponašanja, ali i osmisliti završetak nekog odnosa, završiti i zatvoriti neke priče u kojima figurativno rečeno nismo prohodali onda kada je trebalo… Završetak odnosa ne znači uvek i nužno gubitak te osobe u potpunosti iz života (što je često jedan od glavnih strahova, jer nekako često ne doživljavamo samo kao potencijalnog partnera, već i prijatelja, životni oslonac, podršku i td.), već prelazak u ,, naredno poglavlje”. Zatvoriti neke krugove nije lako i to često sa sobom povlači rešavanje raznoraznih dilema ali je jedna od stvari koju možemo da uradimo kako bismo mogli dalje da rastemo i razvijamo se kao ličnosti.

Zato…pogledajte u sebe…Sigurna sam da svako od nas duboko u sebi zna istinu, onu njegovu i zna zašto nešto radi…Ne okrećite glavu od nje. Suočite se jer stvari oko vas i u vama, ljude koje srećete… ne dešavaju se slučajno. Vaše nesvesno je uvek tu sa vama i probajte da ono što vam govori osvetite, oživite i razjasnite sebi, kako bi mogli da živite jasno i odlučno stanete iza onoga što ste vi.

Snovi i njihove poruke

http://www.sretnazena.com/2017/01/kakve-tajne-nam-otkrivaju-nasi-snovi.html

 

Život počinje u 30. ili: Kako prevazići krizu tridesetih?

Ovim tekstom želim da ukažem na neke stvari koje se dešavaju mojim vršnjacima i koje vode u rapidno povećanje depresije, krize smisla, krize ličnog identiteta i vrednosti i doslovno ”protrčavanje” kroz život, da bi se stiglo to nešto što treba da se stigne. Ne možemo se izolovati iz društva u kome smo, ali ne moramo doslovno i slepo da sledimo ono što nam neko društvo nameće ili da ispunjavamo standarde koji nisu naši. Zadatak tridesetih je da budemo samosvesniji, sigurniji i da znamo zašto radimo to što radimo, ponašamo se i osećamo tako. Da budemo u skladu sa sobom, jednom rečju.

U psihološkoj literaturi i u svakodnevnom govoru, gotovo svi znaju za krizu srednjih godina i kad primete neka ponašanja koja nisu karakteristična za osobu od 45-50 godina ili kada se dešavaju razvodi brakova, uvek se to nekako tumači time što je taj neko u krizi srednih godina. I o njoj se dosta pisalo i sigurna sam da mnogi od vas i znaju da je prepoznaju, a neki od čitalaca tog godišta su je i doživeli. Ono o čemu se ne priča toliko, a i te kako je prisutno jeste kriza tridesetih.

Približavanje broju 30 u ličnoj karti za mnoge je više nego traumatično. Pre par meseci ja sam napunila 30 godina. Prethodne godine stizale su mi čestittke tipa: ‘’Ovo je tvoj poslednji rođendan koji počinje brojem 2, zato ga iskoristi!’’  Pitala sam se šta će mi to doneti 30 godina i šta to sve znači. Kako će svet izgledati jednog lepog dana kada budem imala 30? Psiholog sam pa sam obrtala i okretala svoju ličnost iz svih uglova. Svoj 30. rođendan nisam doživela posebno traumatično zbog tog broja, međutim osetila sam neku vrstu promene saznanjem da sada imam toliko godin, odnosno možda više društvenom interpretacijom toga šta predstavlja trideseti rođendan. Kao da nam društvo šalje poruku da od tog dana nisu dozvoljene neke stvari ( ‘’Vidi ga, ima trideset godina, a tako se ponaša’’). S druge strane, da li možemo odmah skočiti u to neko odgovorno ponašanje koje se traži od nas, da li smo spremni? Da li shvatamo da se neke stvari ne mogu desiti preko noći i uvažavamo li svoj lični ritam?

Šta se to dešava u nama i zašto? Nije prvi put da sam se tada pitala. Mnogi moji prijatelji i klijenti suočavali su se određenim teškoćama u periodu od 25. do 30. godine. Prve naznake ove krize kreću već nakon završetka fakulteta, obično oko 25. godine. Nakon toga nalazimo se u stvarnom svetu gde mnogo stvari funkcioniše drugačije nego što smo imali prilike da doživimo. Odnosno, bolje rečeno, da iskusimo. Odjednom dolazi do sukoba nekih naših ličnih unutrašnjih vrednosti i onoga kako nas drugi vide, ili onoga što bismo trebali da budemo ili uradimo. Ako ste žena, suočavate se sa time da u vama zaista postoji biološki sat i da bi intenzivno trebali da razmišljate o tome da se ‘’skrasite’’ i imate decu (a vi na primer nemate stalnog partnera). Panika raste, a sa njom stres i uticaji na telo, koje najčešće samo  pridodajete činjenici da starite i da vremena više nema. Osećate kao da vam ono curi kroz prste. A možda biste želele da otputujete negde i tako se dobro provodete, na primer. Ako ste muškarac, suočavate se sa tim da dobijete što bolji i plaćeniji posao i očajnički želite da budete taj odrasli, odgovorni čovek i građanin društva. Posle tog istog, odgovornog posla, najradije biste igrali igricu sa drugom na netu ili biste otišli na Exit tri dana i ostajali do zore. Ipak, ne ide. Slika koju imate u glavi kako bi trebalo i ono što ste vi, su najčešće potpuno suprotne stvari i vi odjednom ne znate baš ni ko ste, ne znate jasno svoje ciljeve. Ponekad biste želeli da ostvarite sve ono što niste u srednjoj školi, a ponekad biste bili ozbiljna dama ili džentlmen. Kažu das u tridesete najbolje godine, a vi biste sada trebali da budete najsrećniji. A vi… Kako se vi osećate? U ovom procepu, dok doživljavate krizu identiteta dolazi često do nepromišljenih, impulsivnih odluka, po pitanju posla, preseljenja, ulaska u veze, brakove ili čak i dobijanja dece. U vezu uđete jer se ne nudi niko bolji, pa ‘’daj šta daš, u brakove često  ‘’jer ko će sad opet biti na tržištu’’. Šta je ono što želimo i da li imamo strpljenja za to? Ponekad kažemo sebi da imamo, ali kada krenemo da se upoređujemo sa drugima, dolazimo do sve većeg nezadovoljsta i depresivnosti. Kako prevazići?

  1. Preispitivanje sebe je normalan i sastavni deo života i prelaska iz jedne u drugu životnu fazu. Kriza tridesetih je više samospoznaja, tranzicija i samosvesnost, nego što je kriza. Za čim krizirate? Što više niste mladi? Šta ste radili u toj mladosti? Često se sećamo sa setom nekih vremena, koja nam uopšte nisu prijala ili koja nismo iskorištavali onako kako sada mislimo da bismo trebali. Da mi je da opet imam 20, a u dvadestim ste e možda sedeli i spremali ispite, i niste bili puno druželjubivi, već ste bili nesigurni adolescent. Tako ste tada mogli i odlučivali, pa nema zašto da žalite sada. SVaka odluka je dobra u momentu u kom se donosi. Ako ste se ludo provodili, da li sada želite to opet baš na isti način? Da li možete opet da se provedete i da vam bude dobro?
  2. Prestanimo sa opsesivnim upoređivanjima sa drugim ljudima i tuđim životima i živimo  naš, sopstveni život. Ako želite da iskusite brzo potonuće u depresiju i osećanje besmisla, samo izvolite. Gledajući slike vaših prijatelja na Fejsbuku koji su se udali/oženili, imaju decu ili rade neke super poslove, ne znači da je sve to što oni doživljavaju u potpunosti istinito ili je reprezent onoga što vi želite. Ne postoji uzalud čuvena krilatica ‘’Pazi šta želiš, možda se obistini’’. Gledajući sa strane, mi imamo pristup samo površinskim informacijama o nečijem životu, i to informacijama koje taj neko želi da nam otkrije, a s druge strane skloni smo da uključujemo određene mentalne filtere koji nam ukazuju samo na jednu stranu priče nečijeg života. Iako neko ima super posao, ili super supružnika, da li to znači da biste i vi želeli baš to identično?  Da li biste se snašli u nekim ulogama? Važno je da otkrijete šta je ono što vi istinski želite i da shvatite da  svi imamo različite životne puteve i stvari koje nam se ne dešavaju slučajno, već sa razlogom, da bismo naučili nešto o sebi, drugima i životu. Ne dovodi svačije nesvesno do istih ‘’sudbinskih’’ momenata na životnom putu.
  3. Ne morate imati partnera u svakom trenutku svog života, niti naš partner boji čitav naš život. Biti voljen i dati ljubav su sjajne stvari, ali ako dočekujete svoj 30. rođendan i sami ste, ne znači da ste nužno i nesrećni i da je vaš život promašen. Postoje druge stvari u životu u kojima možete da uživate, partnerski odnos je samo jedan aspekt našeg života. Nekad je nužno da budemo sami, da bismo upoznali sebe i razvijali se, kao i da bismo spoznali kakvog partnera želimo. Tridesete godine znače uvod u dublje i kvalitetnije poznavanje sebe i otvaranje za upoznavanje na neke načine o kojima možda do sada niste razmišljali.
  4. Angažujte se i radite na sebi. Stičite nova znanja, nove veštine i upoznajte nove ljude. Uočite nove perspektive. Život kojim živimo nas tera da menjamo neka naša ukorenjena uverenja i stavove. Ili bar da se pitamo, kako nešto može da bude drugačije od onoga što je sada.

Imati trideset znači konačno biti siguran u sebe. Živeti život po svojoj meri i kreaciji, živeti u skladu sa onim što jesi, bez lažnih prijatelja, partnera i bez činjenja stvari koje ti ne odgovaraju, pa maker to bili i odlasci na piće. Shvatičeš da češ zbog toga neke odnose sa nekim ljudima zauvek izgubiti i to će u stvari predstavljati tu veliku životnu promenu, sa kojom će doći i menjanje nekih tvojih životnih stavova i menjanje jednog dela tebe. I da, možda ćeš biti sebi čudan i pitati se da li treba i kako da uradiš nešto, ali…usudi se. Uradi onako kako misliš da treba. Ako ne znaš, uvek možeš doći na psihološku konsultaciju gde zajedno možemo otkriti kuda te vodi tvoje shvatanje o životu i kako možeš da budeš sigurniji o ono, što duboko u sebi znaš i želiš.

Kako porodica utiče na formiranje naše ličnosti?

http://www.sretnazena.com/2017/01/kako-porodica-utice-na-formiranje-licnosti.html

 

Socijalna anksioznost i praznici

​http://www.epsihoterapija.com/blog/socijalna-anksioznost-u-vreme-praznika/

Blog at WordPress.com.

Up ↑