Search

Andjelija Simic

Kritičan trenutak u emotivnim odnosima

Ustani. Zatvori oči, slušaj. Oseti puls mesta u kome živiš, osvrni se oko sebe. Da li ti odgovara brzina kojom se stvari dešavaju? Koji je tempo tvog života i da li ti on odgovara? Danas ne možemo poreći da se živi brzo. I da se nekada stvari u našim životima možda odvijaju prebrzo. S druge strane, dolazimo do situacija gde se stvari odvijaju suviše sporo i ne prelaze spontano i prirodno u drugu fazu razvoja. Ovde prevashodno mislim na emotivne odnose u našim životima. Na pitanje zašto je to tako navela su me lična i iskustva mojih dragocenih klijenata.

Načelno govoreći, svaki odnos u našem životu prolazi određene faze u svom nastajanju i kasnijem razvoju, kao što uostalom i mi kao jedinke prolazimo taj period. Postoje periodi u kojima se očekuje da razvijemo osnovne životne funkcije, kao što je hodanje, samostalna ishrana, higijenske navike i sl. I da razvijemo emocije, jer nemamo sve osnovne emocije odmah po rođenju. Rečnikom razvojne psihologije, rekli bismo da postoje određeni kritični momenti, kada dolazi do inkorporacije biološke spremnosti i stumulacije iz okoline, što rezultira ispoljavanjem i usvajanjem neke sposobnosti, veštine, emocije. Radeći sa klijentima, počela sam malo intenzivnije da razmatram ovu teoriju i da je sagledavam u svetlu emotivnih odnosa. Često su dolazili klijenti koji imaju dugotrajne iscrpljujuće emotivne odnose, koji ne prelaze u narednu fazu, a koje oni ipak ne mogu da napuste. U tim odnosima bivaju već i psihički I fizički umorni, ali opet istrajavaju. Na primer, osobe koje su dugo u fazi ”muvanja” sa nekim i gde dobijaju dvosmislene, često potpuno suprotne poruke od druge strane i  gde nikako da dođe do nekakvog razrešenja,  ili na primer, osobe koje su duže vremena u rutiniranim i slabo funkcionalnim vezama i nikako ne uspevaju da pređu na novi nivo veze (zajednički život, brak, dete i sl). Ovo su samo neki od tipičnih primera, naravno sigurna sam da svi možemo da nabrojimo još iz ličnih iskustava i iz  iskustava ljudi oko nas. Razmišljala sam zašto je ovo ovako i da li ja kao psiholog, mogu to nekako smisleno da objasnim.

Ovakve situacije možemo sagledavati sa više aspekta. Pre svega, u svetlu teorije kritičnog momenta, kada upoznamo nekog i provodimo neko vreme sa tom osobom, prirodno dolazi do kulminacije odnosa i kritičnog momenta kada bi trebalo da se odnos razreši-ili će preći u narednu fazu ili će ostati kakav jeste i obe strane će odlučiti  ili da nastave zasebno ili u nekoj vrsti odnosa, ali gde je obema stranama jasno šta mogu da očekuju. Kritični momenat nije kod svakog para isti i određen je ličnim vrednostima i stilovima, individualnom brzinom, ali bez obzira na to postoji trenutak kada je spremnost obe strane dovoljna da bi se odnos ili realizovao ili prešao na sledeći nivo. Problem nastaje kada jedna od strana želi da neku fazu produži što se najčešće dešava iz ličnih nesigurnosti, pitanja identiteta, emocionalne nezrelosti ili blokada u primanju ili davanju ljubavi. Produženje se najčešće ”kupuje” dvostrukim i dvosmislenim porukama (tzv.toplo-hladno poruke i ponašanja) ili emocionalnom manipulacijom druge strane, gde se odigrava uloga žrtve i traži se saosećanje i razumevanje. Napomenula bih da osobe najčešće i nisu svesne svojih ponašanja i da ova psihološka igra oduglovačenja u kritičnom momentu ima izvesnu psihološku funkciju za samu osobu (potvrđivanje nekih uverenja o sebi, o drugima, o svetu-npr. Drugi se moraju potpuno iscrpeti i ako to izdrže to je znak da sam voljen/a; Strašno je morati donositi odluke; Niko me ne može voleti kad sazna kakav/a sam ja i mnoga druga). Ovo su samo neki od primera parafraziranih uverenja do kojih smo došli analizirajući ponašanja klijenata koji prolongiraju faze i ne delaju onda kada osete da treba delovati u nekom odnosu, kada bi to bilo sasvim spontano, prirodno i očekivano. S druge strane, osobe koje ostaju u ovakvim odnosima, vrlo dobro duboko u sebi znaju da je prošao kritičan momenat i da se odnos mora napustiti, ali im je teško da to prihvate. Oni često upadaju u poziciju spasioca, koji želi da spase sve i da preuzme odgovornosti i za ono što nije njegovo, ili imaju problem da prihvate sebe i da budu sami sa sobom (bolje bilo kakav odnos, nego nikakav). Tu dolazi do zastoja i važno je osvestiti svoje obrasce ponašanja, ali i osmisliti završetak nekog odnosa, završiti i zatvoriti neke priče u kojima figurativno rečeno nismo prohodali onda kada je trebalo… Završetak odnosa ne znači uvek i nužno gubitak te osobe u potpunosti iz života (što je često jedan od glavnih strahova, jer nekako često ne doživljavamo samo kao potencijalnog partnera, već i prijatelja, životni oslonac, podršku i td.), već prelazak u ,, naredno poglavlje”. Zatvoriti neke krugove nije lako i to često sa sobom povlači rešavanje raznoraznih dilema ali je jedna od stvari koju možemo da uradimo kako bismo mogli dalje da rastemo i razvijamo se kao ličnosti.

Zato…pogledajte u sebe…Sigurna sam da svako od nas duboko u sebi zna istinu, onu njegovu i zna zašto nešto radi…Ne okrećite glavu od nje. Suočite se jer stvari oko vas i u vama, ljude koje srećete… ne dešavaju se slučajno. Vaše nesvesno je uvek tu sa vama i probajte da ono što vam govori osvetite, oživite i razjasnite sebi, kako bi mogli da živite jasno i odlučno stanete iza onoga što ste vi.

Snovi i njihove poruke

http://www.sretnazena.com/2017/01/kakve-tajne-nam-otkrivaju-nasi-snovi.html

 

Život počinje u 30. ili: Kako prevazići krizu tridesetih?

Ovim tekstom želim da ukažem na neke stvari koje se dešavaju mojim vršnjacima i koje vode u rapidno povećanje depresije, krize smisla, krize ličnog identiteta i vrednosti i doslovno ”protrčavanje” kroz život, da bi se stiglo to nešto što treba da se stigne. Ne možemo se izolovati iz društva u kome smo, ali ne moramo doslovno i slepo da sledimo ono što nam neko društvo nameće ili da ispunjavamo standarde koji nisu naši. Zadatak tridesetih je da budemo samosvesniji, sigurniji i da znamo zašto radimo to što radimo, ponašamo se i osećamo tako. Da budemo u skladu sa sobom, jednom rečju.

U psihološkoj literaturi i u svakodnevnom govoru, gotovo svi znaju za krizu srednjih godina i kad primete neka ponašanja koja nisu karakteristična za osobu od 45-50 godina ili kada se dešavaju razvodi brakova, uvek se to nekako tumači time što je taj neko u krizi srednih godina. I o njoj se dosta pisalo i sigurna sam da mnogi od vas i znaju da je prepoznaju, a neki od čitalaca tog godišta su je i doživeli. Ono o čemu se ne priča toliko, a i te kako je prisutno jeste kriza tridesetih.

Približavanje broju 30 u ličnoj karti za mnoge je više nego traumatično. Pre par meseci ja sam napunila 30 godina. Prethodne godine stizale su mi čestittke tipa: ‘’Ovo je tvoj poslednji rođendan koji počinje brojem 2, zato ga iskoristi!’’  Pitala sam se šta će mi to doneti 30 godina i šta to sve znači. Kako će svet izgledati jednog lepog dana kada budem imala 30? Psiholog sam pa sam obrtala i okretala svoju ličnost iz svih uglova. Svoj 30. rođendan nisam doživela posebno traumatično zbog tog broja, međutim osetila sam neku vrstu promene saznanjem da sada imam toliko godin, odnosno možda više društvenom interpretacijom toga šta predstavlja trideseti rođendan. Kao da nam društvo šalje poruku da od tog dana nisu dozvoljene neke stvari ( ‘’Vidi ga, ima trideset godina, a tako se ponaša’’). S druge strane, da li možemo odmah skočiti u to neko odgovorno ponašanje koje se traži od nas, da li smo spremni? Da li shvatamo da se neke stvari ne mogu desiti preko noći i uvažavamo li svoj lični ritam?

Šta se to dešava u nama i zašto? Nije prvi put da sam se tada pitala. Mnogi moji prijatelji i klijenti suočavali su se određenim teškoćama u periodu od 25. do 30. godine. Prve naznake ove krize kreću već nakon završetka fakulteta, obično oko 25. godine. Nakon toga nalazimo se u stvarnom svetu gde mnogo stvari funkcioniše drugačije nego što smo imali prilike da doživimo. Odnosno, bolje rečeno, da iskusimo. Odjednom dolazi do sukoba nekih naših ličnih unutrašnjih vrednosti i onoga kako nas drugi vide, ili onoga što bismo trebali da budemo ili uradimo. Ako ste žena, suočavate se sa time da u vama zaista postoji biološki sat i da bi intenzivno trebali da razmišljate o tome da se ‘’skrasite’’ i imate decu (a vi na primer nemate stalnog partnera). Panika raste, a sa njom stres i uticaji na telo, koje najčešće samo  pridodajete činjenici da starite i da vremena više nema. Osećate kao da vam ono curi kroz prste. A možda biste želele da otputujete negde i tako se dobro provodete, na primer. Ako ste muškarac, suočavate se sa tim da dobijete što bolji i plaćeniji posao i očajnički želite da budete taj odrasli, odgovorni čovek i građanin društva. Posle tog istog, odgovornog posla, najradije biste igrali igricu sa drugom na netu ili biste otišli na Exit tri dana i ostajali do zore. Ipak, ne ide. Slika koju imate u glavi kako bi trebalo i ono što ste vi, su najčešće potpuno suprotne stvari i vi odjednom ne znate baš ni ko ste, ne znate jasno svoje ciljeve. Ponekad biste želeli da ostvarite sve ono što niste u srednjoj školi, a ponekad biste bili ozbiljna dama ili džentlmen. Kažu das u tridesete najbolje godine, a vi biste sada trebali da budete najsrećniji. A vi… Kako se vi osećate? U ovom procepu, dok doživljavate krizu identiteta dolazi često do nepromišljenih, impulsivnih odluka, po pitanju posla, preseljenja, ulaska u veze, brakove ili čak i dobijanja dece. U vezu uđete jer se ne nudi niko bolji, pa ‘’daj šta daš, u brakove često  ‘’jer ko će sad opet biti na tržištu’’. Šta je ono što želimo i da li imamo strpljenja za to? Ponekad kažemo sebi da imamo, ali kada krenemo da se upoređujemo sa drugima, dolazimo do sve većeg nezadovoljsta i depresivnosti. Kako prevazići?

  1. Preispitivanje sebe je normalan i sastavni deo života i prelaska iz jedne u drugu životnu fazu. Kriza tridesetih je više samospoznaja, tranzicija i samosvesnost, nego što je kriza. Za čim krizirate? Što više niste mladi? Šta ste radili u toj mladosti? Često se sećamo sa setom nekih vremena, koja nam uopšte nisu prijala ili koja nismo iskorištavali onako kako sada mislimo da bismo trebali. Da mi je da opet imam 20, a u dvadestim ste e možda sedeli i spremali ispite, i niste bili puno druželjubivi, već ste bili nesigurni adolescent. Tako ste tada mogli i odlučivali, pa nema zašto da žalite sada. SVaka odluka je dobra u momentu u kom se donosi. Ako ste se ludo provodili, da li sada želite to opet baš na isti način? Da li možete opet da se provedete i da vam bude dobro?
  2. Prestanimo sa opsesivnim upoređivanjima sa drugim ljudima i tuđim životima i živimo  naš, sopstveni život. Ako želite da iskusite brzo potonuće u depresiju i osećanje besmisla, samo izvolite. Gledajući slike vaših prijatelja na Fejsbuku koji su se udali/oženili, imaju decu ili rade neke super poslove, ne znači da je sve to što oni doživljavaju u potpunosti istinito ili je reprezent onoga što vi želite. Ne postoji uzalud čuvena krilatica ‘’Pazi šta želiš, možda se obistini’’. Gledajući sa strane, mi imamo pristup samo površinskim informacijama o nečijem životu, i to informacijama koje taj neko želi da nam otkrije, a s druge strane skloni smo da uključujemo određene mentalne filtere koji nam ukazuju samo na jednu stranu priče nečijeg života. Iako neko ima super posao, ili super supružnika, da li to znači da biste i vi želeli baš to identično?  Da li biste se snašli u nekim ulogama? Važno je da otkrijete šta je ono što vi istinski želite i da shvatite da  svi imamo različite životne puteve i stvari koje nam se ne dešavaju slučajno, već sa razlogom, da bismo naučili nešto o sebi, drugima i životu. Ne dovodi svačije nesvesno do istih ‘’sudbinskih’’ momenata na životnom putu.
  3. Ne morate imati partnera u svakom trenutku svog života, niti naš partner boji čitav naš život. Biti voljen i dati ljubav su sjajne stvari, ali ako dočekujete svoj 30. rođendan i sami ste, ne znači da ste nužno i nesrećni i da je vaš život promašen. Postoje druge stvari u životu u kojima možete da uživate, partnerski odnos je samo jedan aspekt našeg života. Nekad je nužno da budemo sami, da bismo upoznali sebe i razvijali se, kao i da bismo spoznali kakvog partnera želimo. Tridesete godine znače uvod u dublje i kvalitetnije poznavanje sebe i otvaranje za upoznavanje na neke načine o kojima možda do sada niste razmišljali.
  4. Angažujte se i radite na sebi. Stičite nova znanja, nove veštine i upoznajte nove ljude. Uočite nove perspektive. Život kojim živimo nas tera da menjamo neka naša ukorenjena uverenja i stavove. Ili bar da se pitamo, kako nešto može da bude drugačije od onoga što je sada.

Imati trideset znači konačno biti siguran u sebe. Živeti život po svojoj meri i kreaciji, živeti u skladu sa onim što jesi, bez lažnih prijatelja, partnera i bez činjenja stvari koje ti ne odgovaraju, pa maker to bili i odlasci na piće. Shvatičeš da češ zbog toga neke odnose sa nekim ljudima zauvek izgubiti i to će u stvari predstavljati tu veliku životnu promenu, sa kojom će doći i menjanje nekih tvojih životnih stavova i menjanje jednog dela tebe. I da, možda ćeš biti sebi čudan i pitati se da li treba i kako da uradiš nešto, ali…usudi se. Uradi onako kako misliš da treba. Ako ne znaš, uvek možeš doći na psihološku konsultaciju gde zajedno možemo otkriti kuda te vodi tvoje shvatanje o životu i kako možeš da budeš sigurniji o ono, što duboko u sebi znaš i želiš.

Kako porodica utiče na formiranje naše ličnosti?

http://www.sretnazena.com/2017/01/kako-porodica-utice-na-formiranje-licnosti.html

 

Socijalna anksioznost i praznici

​http://www.epsihoterapija.com/blog/socijalna-anksioznost-u-vreme-praznika/

Srećna Nova godina!

Poštovani prijatelji, pratioci, klijenti, svi koji ponekad svratite na moj blog,

Srećna vam Nova godina!  U ovoj godini, želim vam puno radosnih trenutaka i puno izazova koji će vam pokrenuti neke nove, bolje i lepše stvari u vašim životima. Zapamtite da velike ljubavi i velika dostignuća traže velike rizike, te stoga izađite iz svoje zone udobnosti i jednostavno krenite da živite. Život se živi (bar u ovom obliku) sada i ovde i jednom. Poštujte sebe i ne dozvolite da spoljašnje oluje remete vaš unutrašnji mir. Živeli!

Anđelija

Žene bez muškaraca i muškarci bez žena

Pre dve nedelje dobila sam poziv od jedne tv stanice da gostujem u emisiji koja se, između ostalog, bavila i temom da li žene čekaju idealnog muškarca. Tema kao da se sama materijalizovala, nakon dugo vremena razmišljanja i preispitivanja, ne samo sebe, već i mojih prijatelja, klijenata. Usamljenost je postala kao neka vrsta čudnog, tajanstvenog virusa koja se širi među ljudima. Navodno imamo sve više prilika da ostvarimo međusobne kontakte, a zapravo smo sve otuđeniji, sve manje empatični i sve manje sposobni da se emocionalno vežemo za druge. Sve više naš svet se vrti oko novca i njime kao da možemo kupiti sve, sem osećanja lične ispunjenosti i istinske povezanosti. Kako u takvom svetu ostvariti bliskost i intimu i da li zaista postoji idealni partner/partnerka?

Na našu veliku žalost, ne postoji ništa što je idealno, pa tako ni muškarac ni žena. Nekako nam ta činjenica nije baš najjasnija u glavama. Žene bi često želele filmsku ljubav, a mušakarci savršenu ženu prema kojoj neće imati nikakvu obavezu i odnos u kome ne moraju biti posvećeni. Jednom rečju, oba pola posmatraju samo delić stvarnosti. Hej…pa ne mogu baš muškarci znati svaku sitnicu koju želiš, a s druge strane, ne možeš očekivati da imaš savršenu inteligentnu ljubavnicu kojoj nećeš morati da se posvetiš. U realnosti, takvi spojevi osobina ne postoje. Da li smo toliko tvrdoglavi ili nam je samo lakše da razmišljamo u krajnostima?

Seks je još jedna aspekt života koji je idealizovan. U vezi uvek mora da bude sjajan seks, on/ona moraju da znaju šta ja volim baš u svakom trenutku… Fizički izgled postaje centralni kriterijum odabira i svi idemo na neke treninge, gde radimo na svom telu. Odlično, vežbamo telo…ali, šta je sa onim  zdrav duh u zdravom telu…gde je  naš duh, a gde je naša duša? Šta činimo za nju? Želimo mnogo, ali ne bismo da se potrudimo. Jednostavno bismo da se nešto desi. ‘’Ja ne volim da planiram, volim spontano’’… često možemo da čujemo… Stvari mogu biti spontane, ali ne idealno spontane…nešto ipak morate reći, pokazati, uraditi…Iz ovakvog stave često proističe jedna filozofija ili nulte ili ekstremne tolerancije. Tolerišemo sve, iz straha jer bolje nećemo naći i ostajemo u vezama koje su istrošene i koje su više navika nego ljubavni odnos, ili ne tolerišemo apsolutno ništa, jer svako je zamenljiv i/ili jer želimo da pobedimo u nekoj zamišljenoj psihološkoj igri dominacije.

Iz pozicije žene, nisam ni mišljenja da današnja žena, koja je samosvesna, samopouzdana i odgovorna, želi idealnog. Ja bih pre rekla da današnja žena želi muškarca koji može da bude sa njom u istom koloseku života. Emancipacija žene je donela njeno veće otvaranje u društvo i usavršavanje današnjih žena je svakako na izvestan način mnogo veći skok u odnosu na neke ranije istorijske periode, nego što je to slučaj sa muškarcima koji se kreću kroz istoriju stabilnijim i ujednačenijim koracima. Stoga, zahtevi žene danas i nekada drastično se razlikuju te stoga sami muškarci još uvek nisu navikli kako da se nose sa tom promenom, odnosno, nisu se dovoljno adaptirali. Viši zahtevi, u skladu sa tim,  znače i više investiranje, više truda, napora i samim tim manje emocionalnih veza. U svetu u kom inače stvari idu suviše brzo, često se nema dovoljno vremena da se ostvaruje emocionalna veza i bliskost, te se stoga vrlo lako pribegava različitim zamenama za  suštinski ljudski kontakt (viđam se sa nekim, on/ona mi je šema, kombinacija i sl.). Emocionalno otvaranje je retko, a kada se i desi, osoba postaje hipersenzitivna i na pre naznake neprihvatanja nekih njenih ponašanja, generalizuje stvari i zatvara se u svoju ljušturu ne dajući šansu ni prostor drugoj strani da se pokaže i iskaže. Polazna premisa kao da je postala da su ljudi takvi da će nas povrediti i da emotivnost znači slabost. ”Kada si emotivan, slab si, podložan si manipulaciji…” čula sam više puta u psihološkim razgovorima. Zašto emotivnost mora značiti nužno i bezglavost, neodgovornost ka sebi?  Tačno je da kada smo zaljubljeni da smo slepi, ali zaljubljenost nas priprema da se prilagodimo partneru i da pređemo u narednu fazu prirodnog ljudskog odnosa, kao i da gradimo odnose koji su trajniji i u kojima se mi kao ljudi razvijamo, učimo, poštujemo i širimo ljubav. Ipak, zatvaranjem u sebe, nikada, na žalost, ni ne dolazimo do faze zaljubljenosti, već zadovoljavamo samo nagonski deo ličnosti, što po pravilu dovodi do disbalansa, osećanja praznine i potrebno je dosta rada na sebi da ponašanje koje je ukorenjeno promenimo. Ili ostajemo večno u ovoj fazi, prolongirajući je i time izbegvajući preuzimanje odgovornosti za narednu etapu.

Prinčevi iz bajke ne postoje, kao ni princeze, ali postoje realni ljudi u realnom vremenu. Definišite vaše standarde, važno je. Još važnije je definisati koji su standardi za vas životno važni i sačinjavaju vašu suštinu. To je ono što partner treba da ispuni. Neki standardi neće moći biti u potpunosti zadovoljeni ali ne znači da možda ta osoba neće biti vaš budući životni partner. Dobru i kvalitetnu vezu čine ljudi u njoj i njihova dela, a ne samo magija prvog susreta za koju očekujemo da će večno trajati.

Nova Godina i poklanjanje

http://www.sretnazena.com/2016/12/nauka-dokazala-davanje-praznicnih.html

Novogodišnji bluz

http://www.epsihoterapija.com/blog/novogodisnji-bluz-ili-zasto-smo-depresivni-oko-praznika/

Blog at WordPress.com.

Up ↑